Шарене чарапе у знак подршке особама са Дауновим синдромом

Поводом Међународног дана особа са Дауновим синдромом у инклузивном клубу „Звуци срца“ уприличена је радионица „шарених чарапа“ у којој су учествовали корисници клуба и ђаци ОШ „Матија Губец“ из Таванкута. У овом клубу кафу ће вам послужити Ивана и Данијел, насмејани и увек добро расположени млади људи. Много времена проводим овде.

Служим госте, кувам им кафе. У клубу „Звуци срца“ се одлично осећам, људи који ту долазе су љубазни, добри и лепи, а такве су и моје колеге – прича нам Данијел Вранешевић – Волим овде да проводим време, не иде ми баш најбоље кување кафе, али учим. Оно што ми иде од руке је комуникација са гостима и зато и волим овај клуб, јер ми омогућава да проводим време са људима – надовезује се Ивана Петковић. Њих двоје данас су били домаћини радионице „шарених чарапа“ у оквиру које су, заједно са својим пријатељима из ОШ „Матија Губец“, спајали различите чарапе, а потом их делили суграђанима у центру града.

– Сваке године обележавамо овај дан, јер желимо да наши ученици схвате да постоје различити, а једнако вредни људи. Порука данашњег дана је да особе са Дауновим синдромом треба да подржавамо свих 365 дана годишње, а не само 21. марта – истакла је Станислава Стантић Прћић, директорка ОШ „Матија Губец“. У знак подршке особама са Дауновим синдромом шарене, распарене чарапе обукла је и Миланка Kостић, чланица Градског већа задужена за област образовања и културе. – Данас шаљемо поруку заједништва, разумевања, подршке, љубави и толеранције. Сви ми треба да омогућимо особама са Дауновим синдромом да искажу своје потенцијале на најбољи могући начин – прича Kостић

– Локална самоуправа последњих година интензивно ради на томе да се унапреди социјална и образовна инклузија кроз разне механизме развоја који ће помоћи особама са тешкоћама у развоју и њиховим породицама.

Председница Удружења „Аутизам“ и иницијатор оснивања клуба „Звуци срца“, Сузана Скендеровић поручује да су се млади са различитим видовима тешкоћа у развоју сјајно снашли у послуживању гостију.

– Они то заиста могу! Не могу да раде осам сати дневно, али могу три или четири сата. За ова два и по месеца, колико клуб функционише, доказали су да могу да комуницирају са гостима, да им пожеле добродошлицу, да их услуже, припреме им добру кафу или чај. Недавно су почели да производе сапуне, и то им иде феноменално – објашњава Скендеровић – Они нам свакодневно поручују да могу да раде, само им треба пружити прилику. У Суботици има послодаваца који су заинтересовани да заспошљавају и особе са тешкоћама у развоју, само је потребно да се пронађе законска могућност, односно начин да се то и реализује.