Михољске задушнице
Српска православна црква обележава Михољске (јесење) задушнице, дан посвећен сећању на упокојене. По народном обичају, верници одлазе на гробља и пале свеће на гробовима најближих, а уколико то није могуће, у црквама се служи помен.
Михољске задушнице падају увек у прву суботу пре Михољдана, па се, као и све задушнице, обележавају суботом, даном посвећеним упокојенима. Поред Михољских, у календару СПЦ постоје још три задушнице:
Зимске (Митровске),
Пролећне (пред почетак Великог поста) и
Летње (Духовске).
Обичаји
У црквама се служи парастос – молитва за покој душа.
Верници потом обилазе гробове, пале свеће и изговарају кратку молитву:
„Бог да им душу прости и упокоји их где праведници почивају.”
На гроб се доносе кувано жито, вино, колач и свеће: жито симболизује васкрсење, вино подсећа на Христову крв, а свећа означава светлост вечности.
У многим крајевима припремљена храна се подели комшијама или сиромашнима „за душу”, као знак да љубав и доброта трају и после земаљског живота.
Најчешће цвеће су хризантеме (симбол пролазности и сећања), док кале и љиљани упућују на духовну чистоту и одлазак душе на онај свет.
