Данило Киш, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, православне Српкиње са Цетиња, рођен је 22. фебруара 1935. године у Суботици. Студирао је књижевност на Београдском универзитету, где је дипломирао на катедри за Општу књижевност. Био је истакнути члан магазина Видици, где је радио до 1960. године. Две године касније објавио је своја прва два романа, Мансарда и Псалм 44. Један је од најважнијих писаца у историји српске књижевности. Његова најпознатија дела су: Рани јади, Пешчаник, Енциклопедија мртвих, Час анатомије, Гробница за Бориса Давидовича...
Град Суботица му је 2019. године постхумно доделила Звање почасног грађанина у 2019. години. 
Фото: Аутор: Датотеку је првобитно послао Goldfinger на српски Википедија - Пребачено са sr.wikipedia на Оставу од стране BokicaK помоћу CommonsHelper., CC BY 2.5, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=6045478
Детињство
"У том су се граду [Суботици], дакле, збиле две круцијалне чињенице мога живота што их је удесио Бог или Случај: ту су се сусрели мој отац Едуард Kиш, виши инспектор државних железница и писац Југословенског реда вожње железничког, аутобуског, бродског и авионског саобраћаја, и моја мајка Милица Драгићевић, црногорска лепотица, први пут далеко од свог родног Цетиња, у посети код своје сестре. Сусрет редак, можда јединствен у оно време." (Складиште, 325) (kis.org.rs)
Данило Киш рођен је као друго дете Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, православне Српкиње са Цетиња. 1937. Презиме његовог оца је у моменту када се родио било је Кон, али га је отац мађаризовао, променивши презиме у Киш.
1937. породица Kиш преселила се из Суботице у Нови Сад. У току Другог светског рата, Данилов отац, као и остали чланови породице убијени су у нацистичким логорима. Њега и његову сестру Даницу мајка је током рата склонила у Мађарску.
Успомене
"Прве чулне импресије мог детињства потичу из Новог Сада, који се налази на неких сто километара јужније од Суботице, низ Дунав. Мириси, укуси, боје. Мирис кестеновог цвета, руже у вази, камилице, очеве цигарете, колоњске воде на врату моје мајке, чисте креветнине, мокраће, мушеме на столу, кафе, сапуна, зачина, кожне траке на очевом шеширу, седишта фијакера, железничке станице, апотеке, празног купеа прве класе, ремена за подизање прозора у вагону, кожног кофера." (Горки талог искуства, 184) "...реци, да ли сам све то измислио? (Цвеће и мирисе.)" (Рани јади, 32) (kis.org.rs)
1941. Почиње рат. "... ја сам у Новом Саду, школске 1940/41. године почео да похађам српску основну школу, а 27. марта четрдесет и прве махао сам југословенском заставицом и скандирао са разредом "Боље рат него пакт" (ту загонетну реченицу са асонантном римом чије значење, дакако, нисам схватао), док је у излогу бријачница био истакнут портрет младог краља Петра, у полупрофилу, као на маркама." (Горки талог искуства, 188) (kis.org.rs)
1951. Умрла Милица Kиш. "... после смрти моје мајке и после оне три или четири године њене патње ја више не верујем у Бога. Овако сам то формулисао: ако неко као што је моја мајка мора да пати толико много и толико дуго, то је доказ да Бога нема." (Горки талог искуства, 275) (kis.org.rs)
Диплома
1953. године у часопису Омладински покрет објављена прва Kишова песма Опроштај с мајком, а 1957. године постао је члан редакције "Видика", у чијем је уредништву остао до априла 1960. Филозофски факултет у Београду Киш је уписао 1954. године, а четири године касније је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност.
Награде
1962. године Киш је објавио своја прва два романа, Мансарда и Псалм 44. За роман Пешчаник 1973. године добио је престижну НИН-ову награду. Награду је неколико година касније вратио.
"Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija." (Gorki talog iskustva, 30) (kis.org.rs)
Живот и смрт
Данило Киш је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Бордоу. Био је ожењен са Мирјаном Миочиновић од 1962. до 1981.године, а након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Живео је, како је рекао, у свом "изабраном изгнанству" у Паризу, где је и умро 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду.
Марија Живановић
Фото: Аутор: Marina Kalezić - Srbijamarka, PTT Srbija (Srbijamarka, Post Office of Serbia),https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=19201660
