Звонко Богдан — како је песма са салаша стигла до градске публике

 

Кад се чује „Еј, салаши“, довољно је неколико тактова да се препозна песма. За некога је то успомена на кућу у којој је одрастао или на пут којим се некада ишло до родбине. За другога је баш та песма била прва прилика да чује реч „салаш“ и запита се како се тамо живело. У репертоару Звонка Богдана такве слике имају своја имена. Ту су Сомбор, фијакер и коњи, али и људи који се сећају завичаја кад су далеко од њега.

Од Сомбора до Суботице

Звонко Богдан рођен је 1942. године у Сомбору, а део детињства провео је на салашу деде по мајци. Певачку каријеру започео је шездесетих година у Београду. Суботица је касније постала његов дом, а град му је 2009. године доделио звање почасног грађанина.

Sombor

У тим биографским подацима види се и пут његове музике. Мотиви које је познавао од детињства нашли су публику у београдским кафанама и концертним дворанама. Кад је певао „У том Сомбору“, име града било је део приче. Слушалац је могао да замисли место и људе о којима песма говори, чак и ако никада није био у Сомбору.

Глас и тамбура за истим столом

Важан део Богдановог звука обележила је сарадња с тамбурашима Јанике Балажа. У таквом извођењу вреди послушати шта се дешава између два стиха. Глас застане, тамбуре преузму мелодију, а певач се врати кад дође ред на следећу реченицу. У „Фијакеру старом“ тај простор између гласа и свирке оставља времена да се замисли призор из песме.

Фото: Звонко Богдан — извор Fraxinus Croat / Wikimedia Commons, CC BY-SA 3.0

У његовом репертоару сусрећу се буњевачка песма, староградска музика и шира тамбурашка традиција Војводине. Икавица је део онога по чему је његов израз препознатљив. Богдан ју је користио и кад говори о свом животу, па се у његовим јавним наступима могао чути говор који га је везивао за завичај.

Шта се чује кад се песма поново пусти

Иста песма данас може да се чује на породичном слављу уз тамбураше или на телефону док се неко враћа с посла. Млађи слушалац може прво да запамти мелодију, а тек касније да пита шта је фијакер и по чему се салаш разликује од куће у селу. Такво питање лако поведе разговор о томе ко је у породици живео на салашу, како се одатле стизало у град или ко је умео да свира тамбуру.

У томе је и место Звонка Богдана у причи о животу Буњеваца данас. Његове песме дају повод да се о завичају разговара и онда кад се породични живот пресели у град и кад се до некадашњег салаша стиже само повремено. Понекад разговор почне сасвим једноставно. Неко пусти „Еј, салаши“, а за столом се јави онај ко још памти пут до једног од њих.

 

Zvonko Bogdan — kako je pisma sa salaša stigla do gradske publike

 

Kad se čuje „Ej, salaši“, dosta je par taktova da se pisma pripozna. Nekog ona podsiti na kuću u kojoj je odrasto il na put kojim se nekad išlo do rodbine. Neko je baš u toj pismi prvi put čuo rič „salaš“ pa se zapito kako se tamo živilo. U pismama koje Zvonko Bogdan piva lako se pripozna taj kraj. Tu su Sombor, fijaker i konji, al i ljudi koji se site zavičaja kad su daleko od njeg.

Od Sombora do Subatice

Zvonko Bogdan rodio se 1942. godine u Somboru, a dio ditinjstva provo je na salašu dide po materi. Pivačku karijeru počo je šezdesetih godina u Beogradu. Posli mu je Subatica postala dom, a grad mu je 2009. godine dodilio zvanje počasnog građanina.

Sombor

Po tom se vidi i kojim je putom išla njegova muzika. Ono što je poznavo od malih nogu stiglo je do publike u beogradskim kafanama i koncertnim dvoranama. Kad je pivo „U tom Somboru“, ime grada bilo je dio priče. I onaj ko nikad nije bio u Somboru mogo je zamislit misto i ljude o kojima pisma govori.

Glas i tambura za istim astalom

Saradnja s tamburašima Janike Balaža dala je Bogdanovom pivanju pripoznatljiv zvuk. Vridi poslušat šta se u toj svirki dešava između dva stiha. Glas zastane, tambure priko reda ne žure, već povedu melodiju dok pivač ponovo ne zapiva. U „Fijakeru starom“ ta kratka svirka između stihova ostavi slušaocu vrimena da zamisli prizor iz pisme.

Фото: Звонко Богдан — извор Fraxinus Croat / Wikimedia Commons, CC BY-SA 3.0

U njegovom se repertoaru susriću bunjevačka pisma, starogradska muzika i šira tamburaška tradicija Vojvodine. Po ikavici se lako pripozna njegov način pivanja i divana. Ikavicom je divanio i kad je pripovido o svom životu, pa se na njegovim javnim nastupima mogo čut govor koji ga je vezivo za zavičaj.

Šta se čuje kad se pisma opet pusti

Ista se pisma danas mož čut na familijskom slavlju uz tamburaše il na telefonu dok se kogod vraća s posla. Mlađi slušalac mož prvo zapamtit melodiju, pa tek posli pitat šta je fijaker i po čemu se salaš razlikuje od kuće u selu. Od takog pitanja lako krene divan o tom ko je u familiji živio na salašu, kako se odanle stizalo u grad il ko je znao svirat tamburu.

Tu je i misto Zvonka Bogdana u priči o životu Bunjevaca danas. Njegove pisme daju povoda da se o zavičaju divani i kad se familija priseli u grad pa na stari salaš ode samo kadgod. Divan mož počet sasvim jednostavno. Kogod pusti „Ej, salaši“, a za astalom se javi onaj ko još pamti put do jednog od nji.

22.11.2026.

Медијски садржај је реализован у оквиру пројекта Буњевци у Војводини – језик, традиција и идентитет – „Bunjevci u Vojvodini – jezik, tradicija i identitet који је суфинансиран од Министарства информисања и телекомуникација

 

Повезани чланци