Језик није само начин на који разговарамо. У њему су сачувани трагови једног времена, људи и начина живота. Неке речи нам говоре како су изгледале куће, друге како се радило на њиви, како се окупљала фамилија, шта се јело, како се некада поздрављало и како се проводило време. У буњевачком говору сачуван је велики број таквих речи. Неке се и данас чују, нарочито у породицама и срединама у којима се традиционални говор још негује, док су друге све ређе. Неке су остале познате углавном старијим генерацијама. Зато стара реч није само реч. Она је успомена.

Кад се није разговарало, него диванило

Једна од речи која се често везује за буњевачки говор јесте диванит – разговарати, причати. Али „диван“ није био само обичан разговор. Он је често подразумевао дружење, седење и причу без журбе. На салашу, испред куће или у дворишту, људи су имали времена да се зауставе и диване. „Ајде, седи мало да диванимо.“ У тој једној реченици као да је сачуван читав један ритам живота. Данас се много тога каже брзо – поруком, телефоном или у пролазу. Некадашњи диван тражио је време.

Дида, баћа и фамилија

И породичне речи чувају део старог начина живота. Дида је била реч за деду, док се баћа користила као назив за старијег мушког члана породице, али и као обраћање мушкарцу у различитим породичним и друштвеним ситуацијама. Такве речи нису служиле само да би се неко именовао. Оне су показивале и однос међу људима. У времену када је више генерација живело близу једна друге, речи за чланове породице биле су део свакодневног говора и деца су их учила од најранијег детињства.

Липо није само лепо

Једна од најпрепознатљивијих особина буњевачких говора јесте икавица. У њој се глас који у неким другим говорима чујемо као „е“ или „је“ појављује као „и“. Зато се могу чути речи:

липо – лепо
пиват – певати
била – бела
мисец – месец
дица – деца

Икавица је једна од главних карактеристика буњевачких говора у Бачкој, а управо су такви облици речи део њихове препознатљивости. Зато реченица: „Данас је лип дан“ није само другачији изговор исте мисли. Она носи звук једног традиционалног говора.

Речи са салаша

На салашу је постојао посебан свет речи. Тамо су се називали сваки предмет, алат, део куће, део дворишта и сваки посао који је требало обавити. Многе од тих речи биле су познате сваком члану домаћинства. Стари салашари нису морали да објашњавају шта која реч значи. Знало се. И баш зато су старе речи драгоцене. Оне нам данас могу помоћи да замислимо живот у којем се радило рукама, у којем се знало када је време за сетву и жетву, када се иде на њиву, а када се после посла седа под орах. У једном старом запису о буњевачким салашарима описан је управо такав призор – људи окупљени под великим орахом, на недељном поподневном дивану, док се око њих чује икавица.

Зашто речи нестају?

 

Ниједан говор не остаје потпуно исти. Људи се селе, деца одрастају у другачијем окружењу, школе и медији користе стандардни језик, а речи из ширег окружења природно улазе у свакодневни говор. Тако једна генерација још увек разуме стару реч, али је више не користи. Следећа је можда препознаје, али не зна увек њено значење. А онда дође тренутак када реч остане само у старим књигама, причама и сећањима. Икавица се у појединим срединама Бачке и даље чува, али је њена употреба у свакодневном говору слабија него некада. Управо због тога постоје различите иницијативе да се стари говор забележи, изучава и пренесе млађима.

Реч која остане у сећању

 

Можда најбољи начин да се стара реч сачува јесте да се поново употреби. Да дете чује од диде како се нешто некада говорило. Да баћа исприча причу из младости. Да се стара реч појави у песми, књизи, представи или разговору, jер речник није само списак речи. Иза сваке старе речи може да стоји једна кућа, један салаш, једна породица и једно време које више не можемо вратити. Али можемо сачувати његов глас. Рич која се памти – није изгубљена.

 

 

Rič koja pamti: stare bunjevačke riči koje polako nestaju

Jezik nije samo način na koji divanimo. U njemu su sačuvani tragovi jednog vrimena, ljudi i načina života. Neke riči nam kazuju kako su izgledale kuće, druge kako se radilo na njivi, kako se skupljala familija, šta se jilo, kako se nekad pozdravljalo i kako se provodilo vrime. U bunjevačkom govoru sačuvan je veliki broj taki riči. Neke se i danas čuju, naročito u familijama i sredinama u kojima se tradicionalni govor još njeguje, dok su druge sve riđe. Neke su ostale poznate uglavnom starijim naraštajima. Zato stara rič nije samo rič. Ona je uspomena.

Kad se nije razgovaralo, nego divanilo

Jedna od riči koja se često vezuje za bunjevački govor je divanit – razgovarat, pričat. Al „divan“ nije bio samo običan razgovor. On je često podrazumivo druženje, sidit i pričat brez žurbe. Na salašu, prid kućom ili u avliji, ljudi su imali vrimena da se zaustave i divane. „Ajde, sidni malo da divanimo.“ U toj jednoj rečenici kô da je sačuvan cili jedan ritam života. Danas se mnogo toga kaže na brzinu – porukom, telefonom ili u prolazu. Nekadašnji divan tražio je vrime.

Dida, baća i familija

I riči vezane za familiju čuvaju dio starog načina života. Dida je bila rič za dedu, dok se baća koristila kao naziv za starijeg muškog člana familije, al i kao obraćanje muškarcu u različitim porodičnim i društvenim prilikama. Takve riči nisu služile samo da bi se neko imenovao. One su pokazivale i odnos među ljudima. U vrimenu kad je više naraštaja živilo blizu jedni drugih, riči za članove familije bile su dio svakodnevnog govora i dica su ih učila od najranijeg ditinjstva.

Lipo nije samo lepo

Jedna od najprepoznatljivijih osobina bunjevačkih govora je ikavica. U njoj se glas koji u nekim drugim govorima čujemo kao „e“ ili „je“ pojavljuje kao „i“. Zato se mogu čuti riči:

lipo – lepo
pivat – pevat
bila – bela
misec – mesec
dica – deca

Ikavica je jedna od glavnih karakteristika bunjevačkih govora u Bačkoj, a upravo su taki oblici riči dio njihove prepoznatljivosti. Zato rečenica: „Danas je lip dan“ nije samo drugačiji izgovor iste misli. Ona nosi zvuk jednog tradicionalnog govora.

Riči sa salaša

Na salašu je postojao poseban svit riči. Tamo su se nazivale svaka stvar, alat, dio kuće, dio avlije i svaki poso koji je tribalo obavit. Mnoge od tih riči bile su poznate svakom članu domaćinstva. Stari salašari nisu morali objašnjavat šta koja rič znači. Znalo se. I baš zato su stare riči dragocine. One nam danas mogu pomoć da zamislimo život u kojem se radilo rukama, u kojem se znalo kad je vrime za sijanje i žetvu, kad se ide na njivu, a kad se posli posla sidne pod orah. U jednom starom zapisu o bunjevačkim salašarima opisan je upravo takav prizor – ljudi okupljeni pod velikim orahom, na nediljnom poslipodnevnom divanu, dok se oko njih čuje ikavica.

Zašto riči nestaju?

Nijedan govor ne ostaje potpuno isti. Ljudi se sele, dica odrastaju u drugačijem okruženju, škole i mediji koriste standardni jezik, a riči iz šireg okruženja prirodno ulaze u svakodnevni govor. Tako jedna generacija još uvik razumi staru rič, al je više ne koristi. Sljedeća je možda prepoznaje, al ne zna uvik njeno značenje. A onda dođe vrime kad rič ostane samo u starim knjigama, pričama i uspomenama. Ikavica se u pojedinim sredinama Bačke i dalje čuva, al je njena upotreba u svakodnevnom govoru slabija nego nekad. Upravo zbog toga postoje različite inicijative da se stari govor zabilježi, proučava i prenese mlađima.

Rič koja ostane u uspomeni

Možda je najbolji način da se stara rič sačuva taj da se ponovo upotrijebi. Da dite čuje od dide kako se nešto nekad govorilo, da baća ispripovida priču iz mladosti, da se stara rič pojavi u pismi, knjigi, predstavi ili divanu, jer rječnik nije samo spisak riči. Iza svake stare riči može da stoji jedna kuća, jedan salaš, jedna familija i jedno vrime koje više ne možemo vratit. Al možemo sačuvat njegov glas.

Rič koja se pamti – nije izgubljena.

 

20.09.2026.

 

Медијски садржај је реализован у оквиру пројекта „Буњевци у Војводини – језик, традиција и идентитет – „Bunjevci u Vojvodini – jezik, tradicija i identitet“