Иза салашке капије — свакодневница бачких Буњеваца
Кад се говори о бачким салашима, разговор често почне од тога где се који налазио и чији је био. А онда се неко сети и куда се до њега ишло, где су стајала кола или у ком делу куће се лети ручало. У тим ситницама има много тога што вреди забележити о животу буњевачких породица на северу Бачке.
Кућа и двориште
На салашу су кућа, двориште и земља били део истог домаћинства. Из куће се излазило право на посао. У дворишту је требало наћи места за стоку, алат и кола, а у кући за све што је ваљало сачувати за наредне месеце. И сам распоред имања може много да каже о томе како се живело. Где се улазило с пута? Куда се пролазило кад се нешто доноси с њиве? Шта се држало при руци, а шта у остави?

Кад о истој кући прича више људи, свако је памти по нечему другом. Некоме је у сећању остала клупа пред кућом, некоме место где је као дете остављао торбу, а некоме је најважније било да покаже докле је некада ишло двориште. Уз такве детаље лакше је разумети како је изгледао дан на салашу и шта је свако од укућана у њему радио.
За кухињским столом
Кухињски сто био је и радно место. На њему се развијало тесто, спремало поврће и остављало оно што је требало понети на њиву. Иза једног обичног ручка стајала је читава рачуница. Шта је тог дана било у башти, шта је остало у остави и колико има времена да се нешто скува пре повратка на посао?
О породичној кухињи понекад више каже питање како се нешто правило него питање како се јело звало. Код домаћег теста, рецимо, мера записана на папиру говори једно, а руке које су га месиле годинама знају и кад је довољно тврдо и колико танко може да се развуче. Ако у кући још има некога ко тако спрема тесто, вреди сести крај стола и погледати како то ради.
Шта остане у породичној кући
Стара оклагија, кључ од оставе или фотографија пред капијом лако прођу неопажено. Прича обично крене кад неко упита чије је то било. Тада се уз предмет појави и име, па се неко сети ко је месио, ко је поправљао кола или ко је последњи становао на салашу. Ако се уз фотографију запишу имена људи и место на ком је снимљена, они који је буду гледали касније имаће одакле да почну.

Можда је зато најбоље да се прича о једном салашу започне породичним албумом. Отвори се на столу, издвоји се слика куће и пита се ко је на њој. Док се набрајају имена, обично се неко сети и онога што је остало изван кадра.
IZA SALAŠKE KAPIJE — SVAKODNEVNI ŽIVOT BAČKI BUNJEVACA
Kad se divani o bačkim salašima, divan često počme od toga di je koji bio i čiji je bio. Onda se kogod siti i kojim se putom do njeg išlo, di su stajala kola il u kojem se dilu kuće liti ručalo. U tim sitnicama ima dosta toga što vridi zabilužit o životu bunjevački familija na siveru Bačke.
Kuća i avlija
Na salašu su kuća, avlija i zemlja bili dio istog gazdinstva. Iz kuće se išlo pravo na poso. U avliji je tribalo nać mista za marvu, alat i kola, a u kući za sve što je valjalo sačuvat za naredne misece. I po tom kako je imanje bilo uređeno može se dosta doznat o tom kako se živilo. Di se ulazilo s puta? Kuda se prolazilo kad se štogod donese s njive? Šta se držalo pri ruci, a šta u špajzu?

Kad o istoj kući divani više ljudi, svako je pamti po čemu drugom. Jedan se siti klupe prid kućom, drugi mista di je ko dite ostavljo torbu, a trećem je najvažnije pokazat dokle se nekad pružala avlija. Po takim se sitnicama lakše mož razumit kako je izgledao dan na salašu i šta je ko od ukućana radio.
Za astalom u kujni
Astal u kujni bio je i misto di se radilo. Na njemu se razvijalo tisto, spremalo povrće i ostavljalo ono što je tribalo ponet na njivu. I za običan ručak tribalo je poračunat šta se tog dana moglo ubrat u bašči, šta je ostalo u špajzu i koliko ima vrimena da se štogod skuva prija neg što se opet pođe na poso.
O familijskoj kujni kadgod se više dozna kad se pita kako se štogod pravilo neg kako se jilo zvalo. Za domaće tisto, recimo, na papiru piše koliko čega triba, a onaj ko ga godinama misi pod rukom će ositit kad je dosta tvrdo i koliko se tanko mož razvuć. Ako u kući još ima kogod ko tako pravi tisto, vridi sist kraj astala i pogledat kako to radi.
Šta ostane u familijskoj kući
Staru oklagiju, ključ od špajza il sliku snimljenu prid kapijom lako je prividit. Divan obično počme kad kogod zapita čije je to bilo. Onda se spomene i ime, pa se kogod siti ko je misio tisto, ko je popravljo kola il ko je zadnji stanovo na salašu. Ako se uz sliku zapiše ko je na njoj i di je snimljena, i oni koji je budu posli gledali imaće odakle počet.

Možda je zato najbolje divan o jednom salašu počet od familijskog albuma. Otvori se album na astalu, izabere se slika kuće pa se pita ko je na njoj. Dok se nabrajaju imena, obično se kogod siti i onog čega na slici nema.
30.10.2026.
Медијски садржај је реализован у оквиру пројекта Буњевци у Војводини – језик, традиција и идентитет – „Bunjevci u Vojvodini – jezik, tradicija i identitet који је суфинансиран од Министарства информисања и телекомуникација


